Ravna linija


blog

Sigurno se sećate onog crtanog filma La Linea u kome čovečuljak hoda po ravnoj liniji, a zatim mu se dešava da padne u ambis. Ustaje iz ambisa, nastavlja da hoda i iznenada mu se dešavaju lepe stvari ( bavljenje sportom npr ) zbog kojih mu je lice nasmejano. Ni padanje u ambis, a ni srećni trenuci ne traju dugo. On nastavlja da hoda ravnom linijom na koju je navikao.

Gotovo iste stvari dešavaju se i ljudima. Neki od njih žive mirnim životom zbog gubitka radne sposobnosti.

Žive mirno, u ravnoj liniji jer nisu bili u mogućnosti, iz opravdanih ali drugih razloga, da stvore sekundarnu porodicu. Život u braku, sa decom, ili bez dece, svakako ne teče ravnom linijom.

Koliko puta ste sebi poželeli da imate jedan miran dan, bez uzbuđenja, bez obaveza? Svesno ili nesvesno želite da imate baš takav dan, u ravnoj liniji.

Sve do pre 10 godina, živela sam, slobodno mogu reći, hiperaktivno. Radila sam, imala emotivnu vezu. Imala obaveze kao aktivista političke stranke. Život je bio ispunjen, uprkos zdravstvenom stanju i kontrolisanoj depresiji. Čeznula sam za mirnim životom, bar da ga živim dan, dva.

Zbog zdravstvenog stanja i još nekih drugih faktora otišla sam u invalidsku peMziju. Radovala sam se što imam vremena za bezbrižno spavanje jer mi alarm više nije zvonio u pola sedam. Mislila sam da ću imati dovoljno vremena za šetanje gradom. Da ću se ponovo zaljubiti i ponovo voleti. Želela sam da se aktivno bavim pisanjem. Da napišem jedan ili dva romana i da tako ostavim iza sebe trag. Verovala sam da ću uspeti da pročitam sve knjige koje, zbog nedostatka vremena, nisam pročitala. Da ću odgledati sve epizode i sezone dve serije koje su mi omiljene.

Onda se dogodilo nešto. Počela sam da sanjam svoj posao i sve drage kolege i koleginice. Sutradan, posle takvih snova, budila sam se sa tugom. Snovi su mi podsvesno poručivali da sam možda napravila grešku.

Bio je to sam početak mirnog života. Čitala sam, gledala serije, pisala, radila po kući. Ništa od svega toga nije me u potpunosti činilo ispunjenom.

Dogodila se i tragedija kada je u pitanju emotivna veza. Iako nismo bili u braku, osećala sam se kao udovica. Počela sam da živim u ravnoj liniji.

Nastavila sam da gubim prijatelje i poznanike. Odlazili su zauvek, da spavaju večnim snom.

Oni koji su još živi a važili su mi za poznanike i „prijatelje“ prestali su da me zovu.

Zvali su me i sretala sam se sa njima dok sam bila u radnom odnosu. Sada shvatam da to nisu bili pravi poznanici i prijatelji. Samo su koristili moj posao, moje veze i vezice kako bi završili svoje poslove. Kao neko ko je u invalidskoj penziji, više im nisam bila potrebna.

Trenutno, dok ovo pišem, ne dopada mi se ravna linija života. Želim nešto da promenim.

Možda je pogrešno što sam ovaj tekst iskoristila za ličnu ispovest. Ipak se nadam se da sve napisano može da bude i savet svima koji žele neki miran, dosadan život.

Koristite odmor kao predah od aktivnog i hiperaktivnog života. Tako je najbolje po mom skromnom mišljenju.

Fotografija preuzeta sa sajta Unsplash.com

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s