Srbija do Melburna

Danas je četvrti dan u kome traje drama oko ulaska Novaka Đokovića u Australiju, u Melburn. U ponoć, po srednjeevropskom vremenu, počinje suđenje po žalbi Novaka Đokovića. Najboljem reketu sveta osporena je viza za ulazak u Australiju.

Od četvrtka do danas, i dalje, javnost širom sveta diskutuje uživo i na društvenim mrežama o Novaku Đokoviću. Mediji prenose nekoliko vezija po kojima Novaku Đokoviću nije dozvoljen ulazak u Australiju. Pogrešno aplicirana viza, politički sukobi u samoj Austraiji, lažiranje dokumenata o pozitivnom PCR testu na koronavirus, sve su ovo razlozi koji se navode u medijima.

Svetska i domaća javnost je podeljena. Dok jedni zdušno brane svog idola, drugi se slažu sa australijskim vlastima koje ne dozvoljavaju teniseru da uđe u zemlju u kojoj se igra Australijan Open.

Zbog Božića, najradosnijeg hrišćanskog praznika, nisam želela da dajem svoj komentar povodom „slučaja“ Đoković. Božić je praznik mira i sloge i nisam želela da budem hejter, neko ko ruši sneška vatrenim obožavaocima lika i dela Novaka Đokovića. Nisam ni Novakov obožavalac a ne želim da budem ni hejter. Ravnodušna sam kada je on u pitanju.

Sticajem okolnosti, ili po onoj „svet je mali“ saznala sam šta o Novaku Đokoviću misli komšija iz zgrade u Luksemburgu u kojoj Đoković ima stan. Komšija iz luksuzne zgrade bio je šokiran kada mu je No.1 u tenisu savetovao da decu više ne vodi kod lekara. Tokom razgovora propagirao je alternativnu medicinu i čajeve koji su najbolji lekovi.

Bogataš čiju profesiju ne želim da otkrivam, upoznao je mnogo Srba i ima pozitivno mišljenje o Srbima i samoj Srbiji. Nije mogao da razume našeg slavnog tenisera. Izvinjavao se mojoj bliskoj osobi što mora da iznese neprijatan utisak koji je stekao o Novaku Đokoviću. “ On hoće da nas vrati u vreme vidara, u srednji vek!“ “ On je strašno glup!“

Ova kratka priča, digresija, nema veze sa problemom kroz koji trenutno prolazi Novak Đoković. Ipak, mišljenje tog bogataša primer je šta o Novaku Đokoviću verovatno misle i drugi stranci koji su ga upoznali i razgovarali sa njim.

Svako ima pravo na svoj stav o klasičnoj medicini. Svako može da se leči kako želi. Takođe može da iznosi u javnost svoje mišljenje. Sa druge strane ne može i ne sme da savetuje druge šta da rade kada su bolesni, ako to nanosi štetu drugim osobama.

Mislim da je ovo osnova problema koji trenutno ima naš teniser. Ne znam i ne mogu da donosim sud da li je on stvarno bio pozitivan na koronavirus sredinom decembra prošle godine.

Knjige koje su ostavile poseban utisak u 2021.godini

Postoje knjige koje pročitate i kasnije ne razmišljate mnogo o njima. Postoje i one druge koje poželite da čitate više puta. Te knjige ostavljaju poseban utisak na čitaoca.

Tokom 2021.godine čitala sam uglavnom dela domaćih autora.

OSTACI SVETA- IGOR MAROJEVIĆ

Za roman Ostaci sveta koji je objavljen 2020.godine Igor Marojević je dobio je brojne nagrade: nagradu „Tronoški rodoslov“, Solarisov roman godine, nagradu „Meša Selimović“ za 2020.godinu, nagradu grada Beograda „Despot Stefan Lazarević” i nagradu „Zlatni beočug“ za 2020.godinu. Igor Marojević u „Ostacima sveta“ piše o Španskom građanskom ratu, o životu i stradanjima u Jasenovcu, sa kratkim osvrtom na Blajburg, Srebrenicu i NATO bombardovanje. Književnom tehnikom skaza Marojević nas upoznaje sa pripovedačima koji monologom pričaju o svom životu u Jasenovcu. Pripovedači se smenjuju, jedan nastavlja tamo gde je njegov prethodnik stao. Radnja romana se dešava tokom bombardovanja NATO 1999.godine u Beogradu, zatim u Baru i u Španiji. Pripovedači romana su i žrtve i oni koji su činili zlodela. Iako govori o 20.veku, veku stradanja i ratova, Igor Marojević je u Ostacima sveta uputio snažnu antiratnu poruku.

OSTRVO PELIKANA – MIODRAG MAJIĆ

Ostrvo pelikana je priča o nesrećnoj sudbini dvoje mladih Roma ispričana iz četiri različita ugla. O velikoj, pravoj ljubavi između Ajše i Gabriela pričaju i sama Ajša, njen Gabriel, sudija Pavle Dedijer i mlada novinarka Jovana. Na prvi pogled čini se da samo Ajša i Gabriel imaju tešku, bolnu sudbinu. Ne, život nije mazio ni novinarku Jovanu, ni sudiju Pavla Dedijera. Zbog ova četiri lika roman Ostrvo pelikana je kompleksan, potresan i veoma emotivan.

14:14 – VLADA ARSIĆ

Osnovu ovog najnovijeg književnog dela Vlade Arsića čini priča o tragediji koja je zadesila Smederevo 05.06.1941.godine. U Smederevskoj tvrđavi dogodila se eksplozija naoružanja i svih zapaljivih materija. U tragediji neviđenih razmera poginulo je na hiljade ljudi – tačan broj nikada zvanično nije saopšten. Tog dana na železničkoj stanici koja se nalazila u blizini tvrđave bilo je mnogo ljudi. Po redu vožnje voz je trebao u 14:12 da napusti stanicu, ali voz je kasnio. U 14:14 tačno kada je voz mogao da krene, dogodila se eksplozija. Voz nikada nije krenuo sa stanice. Osnova romana je tragedija neviđenih razmera koja se dogodila 05.06.1941.godine, ali zbog postojanja posebnih priča o sudbinama malih i velikih ljudi u Drugom svetskom ratu moglo bi da se napiše još tri romana kako bi se radnja svih priča- različitih sudbina detaljno opisala. To je neki moj lični utisak. Ovo je najemotivniji roman Vlade Arsića i mislim da je odlično uklopio istorijske elemente romana sa emotivnim.

Srećna Nova godina!

Dragi moji svi-čitaoci, pratioci, kolege blogeri, slučajni prolaznici,

Prošle godine napisala sam vam jedno tužno, sumorno pismo. Ovo će se malo razlikovati od ranijih pisama 🙂

U danu u kome ispraćamo staru i čekamo godinu koja dolazi, nađite bar malo vremena za sebe. Zatvorite oči i probudite uspomene.

U detinjstvu smo se radovali svakoj Novoj godini. Preduzeća u kojima su nam radili roditelji organizovala su novogodišnje dečije predstave posle kojih smo se slikali sa Deda Mrazom koji nam je delio poklone.

Kroz maglu se sećam da su ti paketići bili bogati. Otvarali smo ih kod kuće i cepali bismo ukrasne papire. Čekale su nas u tim paketićima divne igračke, slatkiši, sokići. Radovali smo se dok smo kitili pravu, a ne veštačku jelku. Tog 31.12. gledali smo novogodišnje emisije za decu i tek poneko bi ostao budan i dočekao Novu godinu.

Ustajali bismo pre roditelja i ispod jelke čekali su nas i njihovi pokloni. Naše mame su se obično ljutile jer bismo pojeli mnogo slatkiša pre ručka. Na meniju mnogih kuća tog dana našle bi se obavezna ruska salata, sarma, pečeno prase, torta i bar jedna vrsta kolača. Moja mama je pored torte pravila i trokute, predivan kolač sa lešnicima i čokoladom.

Onda smo postali tinejdžeri, pa smo Novu godinu čekali sa najboljom drugaricom ili drugom. Naši roditelji ili roditelji naše drugarice gledali bi televiziju u dnevnoj sobi. Mi bismo slušali bismo muziku našeg vremena- Madonu, Džordž Majkla, U2, Bajagu, EKV, a neki i Bijelo dugme i Crvenu jabuku. Slaniše i slatkiše smo dobijali na velikim tacnama i pored njih Koka-Kolu i Fruktalove sokove.

Kada smo još malo porasli Novu godinu bismo čekali u nekoj diskoteci. Tu bismo, ako smo bili slobodni, nalazili onog“ pravog “ ili onu „pravu“.

Bulevarom greha na Praznik zveri sa Zoranom Petrovićem

Kada za sagovornika imate čoveka koji je svestrana ličnost, teško je predstaviti ga u jednoj ili dve rečenice. Moj današnji gost Zoran Petrović, rođen je u Beogradu 1968.godine u kome živi i radi. Po profesiji je master psiholog, a jedan od naučnih radova mu je “ Bihejvioralni profajling i mogućnost primene FBI tipologije silovatelja u službi istražnog postupka policije i prevencije na teritoriji Srbije”.

Zoran Petrović se bavi i muzikom, advertajzingom, kompjuterskim 2D i 3D dizajnom, animacijama i TV reklamama.

Od pre nekoliko meseci Zoran je počeo aktivno da se bavi i muzikom, i to pod imenom EN BARD.

Prva pesma koju je objavio je Garden of Delight a možete je poslušati na linku 

Pisanjem se bavi od 2009.godine kada je objavio prvu zbirku ljubavne poezije “ Ženi koju volim”, a već sledeće objavio je i drugu, pod naslovom “Hvala što postojiš”. Prvi roman “Bulevar greha” izašao je 2016.godine, a zatim slede serijal- Saga Praznik zveri čiji je četvrti nastavak izašao 2020.godine. Priče Zorana Petrovića nalaze se u zbirkama folklorne, epske, naučne fantastike i horora: Čuvari zlatnog runa, U vrzinom kolu, Marsonic, Nešto diše u mojoj torti, Trium Reginarum – Refesticon, kao i u zbirci posvećenoj tvrđavi Golubac.

Muzika, psihologija i avdvertajzing

Zorane, drago mi je što ste gost na ovom blogu. Za početak, hajde da se vratimo u prošlost. Muzika 🙂

Od 1984.do 1984.godine bili ste vokalni solista u grupi “ Bukowski band”, a od 1987.do 1990. vokal projekta “ Psihokratija”. Koju publiku je okupljala grupa “Bukowski band”?

Bukowski band privlačio je raznovrsnu publiku, jer su pesmice bile lagane i vedre, ali najviše ljubitelje čistog elektronskog, tadašnjeg New wave zvuka.

Ćutanje je zlato, da li je to baš tako?

“ Ćuti radi mira u kući“ ; „Ćuti i pusti“ ; “ Bolje je da ćutiš!“

Ne znam za vas, ali ja sam mnogo puta čula ove rečenice. I ćutala sam i poštovala poslovicu “ Ćutanje je zlato“.

U ovim godinama i sa ovim životnim iskustvom, shvatila sam svoje greške. Ćutala sam u nekim određenim situacijama. Nisam smela da ćutim.

Ćutanje može da znači da ne znate kako da obrazložite svoje mišljenje. Može da znači i da vam je svejedno. Da vam nije stalo. Da ne razmišljate svojom glavom. Da ne želite da se zamerite nekome, zbog xyz razloga.

Ne, ne treba se zamerati ljudima, ne treba da se svađate sa ljudima. Svoje mišljenje možete da izrazite mirnim glasom. Ukoliko se vodi neka diskusija, poželjno je da argumentovano iznesete to mišljenje koje može da bude kritika ali i pohvala nekome-nečemu.

Razmišljam o toj poslovici. Ćutanje jeste zlato u situaciji kada vam neko poveri svoju tajnu. Članovi porodice, rodbina, prijatelji, poznanici, imaju poverenja u vas i žele sa vama da podele ono šta ih muči. Sa vama podele i neku tajnu. Ne možete tada da drugima prepričavate ono šta ste čuli. Zato je u takvim situacijama ćutanje zlato.

Kada imate svoje mišljenje o nekoj pesmi, i nekom romanu, slobodno iznesite svoje mišljenje. Niste u obavezi da se složite sa drugima.

Kao klinac nisam maštao da postanem pisac- Nešo Popović Shonery

Nešo Popović – Shonery ima 42 godine. Po profesiji je diplomirani pravnik, ali se tim poslom nije bavio. Umesto toga prodavao je razglednice, bio animator na dečijim rođendanima, i Deda Mraz za Novu godinu-time se još uvek bavi. U srećnom je braku i ima sina .

Nešu poznajem sa srpske blog scene, a takođe smo i prijatelji na Fejsbuku. Veoma rado čitam njegove priče, tekstove, romane.

Nešo je do sada objavio roman Drugo carstvo, zajedno sa Petrom Rapaić koautor je romana Univerzum u nevolji, a nedavno je iz štampe izašao Nešin drugi roman Krvavi potpis. Jedna Nešina priča našla se i u zbirci priča Nijanse zla. Nešo Popović- Shonery živi i radi u Beogradu.

Povod za ovaj intervju su priča u zbirci priča Nijanse zla i novi roman Krvavi potpis.

Shonery kao pisac

Nešo-Shonery, autor si dva romana, koautor jednog romana, a tvoja priča se našla u zbirci priča. Da li ti se ostvario dečački san da postaneš pisac ili si imao neke druge snove u detinjstvu i tinejdž dobu?

Kao klinac nisam maštao da postanem pisac, nadao sam se da ću postati režiser ili da ću otići na likovnu akademiju (ispostavilo se posle da sam mnogo lošiji crtač nego što sam mislio). Razmišljao sam povremeno i o vojsci (jasno je da nemam odgovarajući karakter za stalno slušanje naređenja i trpljenje kojekakvih likova) bila je u mojoj glavi i medicina kao opcija. Čak sam pre Pravnog pokušao da upišem FDU – filmsku režiju,ali to je prošlo aposlutno neslavno… i onda, eto, upisao prava. I završio… Retki su pisci koji žive od prodaje svojih knjiga.

Kako usklađuješ poslovne i privatne obaveze sa pisanjem?

Teško, baš teško. Poslednjih par godina isključivo pišem noću, što rezultira kratkim i brzim spavanjem. Ima ljudi, koji mogu pored redovnih poslova, ozbiljno i predano i da pišu, ali nisam od tih. Treba mi mir, tišina, smirene misli. Dobro, šta da se radi, pišem laganim tempom kada stignem i koliko stignem.

Zajedno sa Petrom Rapaić napisao si šaljivi, satirični SF roman Univerzum u nevolji.

Ko je od vas dvoje došao na ideju da uradi marketing za taj roman imate obeleživače za knjigu, šolje, majice? 

Kod tog romana je nezgodno što se naše misli i želje prožimaju. Tokom pisanja smo postali bliskiji nego ranije i teško je reći čija je koja ideja. Zajedno smo zaključili da čitaoci žele još nešto osim same knjige.

Da li je ta marketing kampanja povećala potražnju za romanom?

Pretpostavljamo da je ljudima bio simpatičan naš marketing i da su dobro reagovali na isti. Čitalaca fantastike, pogotovo domaće, ima relativno malo. Činjenica da su nas čitali brojni nefantastičari za nas je ogroman uspeh.

Mnogi pisci imaju svoje rituale dok pišu. Da li i ti imaš neki ritual i kako on izgleda?

Nemam neki poseban ritual… Sednem za komp, ako se setim donesem kafu, čaj, pustim neku muziku i idemo… Nekad sa pola oka pratim neki film, seriju…

Shonery, do sada si objavio dva romana-trilera i koautor si šaljivog SF romana. Pored ova dva žanra imaš li u planu prikupljanje potrebne građe za istorijski roman?

Istorijski roman bi bio zanimlijv poduhvat. Trenutno, a ni u izvesnoj budućnosti, nemam nikakvih ambicija da uplovim u taj žanr. Držim se onoga što mislim da znam, krimići, humor, fantastika…

Nijanse zla

Za zbirku priča Nijanse zla saznala sam preko Fejsbuka. Kako je nastala ideja za pisanje te zbirke?

Petra Rapaić i ja smo već po običaju virtuelno ćaskali i u nekom trenutku napisali – zašto ne bismo organizovali zbirku? Ima ih različitih, možemo i mi da se oprobamo u tome. Nas dvoje smo se oko svega dogovorili u pet rečenica. To je bio lakši deo. Nakon toga je usledio pravi posao.

Kako su se pisci i blogeri priključivali toj akciji pisanja priča sa određenom tematikom?

Svaki učesnik je lično pozvan. Osnovna ideja zbirke je bila da pozovemo nama drage ljude za koje mislimo da dobro pišu. Naravno, bilo je pisaca koji nisu stigli da napišu priču, kao i onih koje smo zaboravili da pozovemo. Gledaćemo da ispravimo tu grešku u sledećoj zbirci.

Zajedno sa Petrom Rapaić napravio si Fejsbuk grupu Nijanse zla. Da li je to najbolji način da se promoviše jedna zbirka priča?

Da li je najbolji ne znamo, ali je dobar. Uvek je nezgodno kod reklamiranja napraviti balans i izbeći dosadu. Dosadu u smislu naturanja knjige čitaocima. Zato smo napravili grupu. Prvo, lakše možemo da iskomuniciramo sa svim piscima, a i svi mogu da uzmu učešća u radu grupe. Izbegavamo da zatrpavamo FB. Srećom, tu su divne FB grupe, koje se bave domaćim knjigama i oni su nam organizovali virtualne promocije i po ko zna koji put se pokazali kao veliki drugari. Hvala im na ogromnom trudu koji ulažu u predstavljanju savremenih domaćih pisaca.

Zbirke priča poznatog, nagrađivanog pisca prodaju se u Delfi knjižarama i sa popustom su niže su od cene zbirke priča Nijanse zla. Zašto?

Zato što svako ima pravo da formira cenu kako mu volja, a to pogotovo važi za velike izdavčake kuće. Opet, činjenica je da su knjige u Srbiji jeftine (to što su naše plate takve, kakve su, druga je stvar). Da li bi pravilo razliku da je knjiga jeftinija 100, 150 din? Može neka knjiga da košta i 0 dinara, pa je opet pitanje da li će se čitati… Možda grešim, ali 600 din za knjigu se čini sasvim korektnim…

Da li sve priče prate i ilustracije, što je pomalo neobično za zbirku priča?

To je bila jedna od prvih stvari koje smo zacrtali. Želeli smo da svaka priča dobije unikatni crtež. Pošto nismo znali dovoljno ilustratora, onda smo ih tražili na raznim stranama. I tek kad su stigle priče, one su prosleđivane ilustratorima. Bilo je povuci-potegni, ali smo na kraju ipak kompletirali ceo proces. Iscrpljujuće, ludo, ali ispunjavajuće.

Roman Univerzum u nevolji prati i dobar marketing. Da li će biti takvog marketinga i za ovu zbirku priča?

Nadamo se da će marketing biti dobar. Tim pre što nismo tu samo Petra i ja, već i ostali pisci daju svoj doprinos, svako u skladu sa svojim mogućnostima.

Koliko čitalaca čita zbirke priča?

Iskreno, preocentualno mali broj ljudi čita zbirke. Ali to smo znali i prilikom prikupljanja priča i ilustracija. Želeli smo da se oprobamo u tom procesu, bez obzira na to da li će se zbirka prodavati ili ne. Kada smo započeli nije nas ništa moglo poklebati. Mada smo se više navrata pitali da li ćemo uspeti da povežemo sve niti. Pošto planiramo i sledeću zbirku, neće biti mesta kolebljivosti ni u budućnosti…

Samoća kao sopstveni izbor

Nekoliko dana unazad na jednom internet forumu vodi se diskusija o samoći. Neki učesnici pišu kako im samoća prija i to je njihov životni izbor. U budućnosti ne žele porodicu i decu, nerado održavaju kontakt sa bližom i daljom porodicom. Tu su i oni kojima smeta samoća i ukoliko nekada budu sami, to će, po njihovim rečima, biti nametnuti, neželjeni izbor. Ljude koji žive sami okolina smatra za čudake. Verovatno je ovo jedna od brojnih predrasuda na našim prostorima.

Postoje i oni koji su mladi i uspešni ljudi, koji jure karijeru i putuju i zabavljaju se sa prijateljima. Tokom vremena oni ostaju sami jer zbog nedostatka vremena ne zasnivaju svoju sekundarnu porodicu. Samoća im postaje navika i sopstveni, životni izbor.

Sa druge strane, postoje i oni koji su zbog tragičnih okolnosti izgubili ili primarnu ili sekundarnu porodicu. Patnja za voljenima pretvara se u depresiju. Njima je samoća nametnuti, neželjeni izbor i posle nekog vremena, kada se oporave od bola oni traže srodnu dušu. Žele porodicu i nekoga ko će ih voleti i koga će voleti. Drugi ljudi se nikada ne oporave od tragedije i ostaju sami.

Pirati sa Dunava, autora Zorana Jelineka

Zoran Jelinek, profesor u penziji, pored romana „Pirati sa Dunava“ napisao je i dva scenarija za filmove „Na lepom plavom Dunavu“ i „Misterija Nemezis“. Sarađivao je kao novinar sa izdavačkom kućom „Jež“ do 1985.godine. Radovi iz oblasti računarstva Zorana Jelineka objavljeni su na internet platformama Linkedin i Slide Share. Roman „Pirati sa Dunava“ prijavljen je za dobijanje Ninove nagrade za roman 2021.godine. 

 Pirati sa Dunava  nije zanimljiva i vesela avanturistička priča kakvu čitalac na osnovu naslova očekuje. Ovaj roman je svedočanstvo o jednom vremenu koje je iza nas a koje nikada nećemo zaboraviti. Devedesete godine prošlog veka u Srbiji, bile su godine raspada velike države. Godine sankcija, godine u kojima se ratovalo. Istovremeno, to su bile i godine deoba u porodicama. Tih godina, zbog politike raskidala su se dugogodišnja prijateljstva. Tužne, sumorne, sive devedesete godine…

Roman Pirati sa Dunava u sebi sadrži i elemente psihološke drame zbog bračnog trougla, ali je istovremeno i priča o odrastanju i prvoj ljubavi. Važno je naglasiti i da je roman zasnovan na istinitoj priči.

Zemunsko naselje Gardoš, obale Dunava, lagumi, sve su to mesta gde se odigrava radnja romana. Glavni junaci su članovi porodice Pantić. Otac Đorđe je ražalovani oficir u penziji, njegova supruga Mihaela koja čvrsto veruje da ima stabilan brak i porodicu, mlađi sin Luka koji odrasta u tim teškim vremenima i prvi put se zaljubljuje, i stariji sin Đino, student i aktivista jedne opozicione stranke. Uvođenje sankcija tadašnjoj Jugoslaviji menja živote svih članova ove porodice.

Život sa stresom

“ Celu noć i celi dan opusti telo nek’ ritam ga vozi nemoj da se nerviraš pusti probleme nek’ đavo ih nosi Pare te muče, zaboravi na to problemi kod kuće, zaboravi na to šta bilo je juče, zaboravi na to zaboravi sve sad i igraj prljavo “

Ovo su početni stihovi dobro poznate pesme MVP Celu noć i celi dan.

Planirala sam da pišem o problemima koji muče sve nas. Zemlja je u ekonomskom ali i u zdravstvenom kolapsu. Epidemija koronavirusa divlja. Divljaju i cene po hipermarketima, supermarketima ali i u lokalnim radnjama. Kupovna moć je sve manja, pa svi navedeni objekti imaju akcije i zahvaljujući njima građani mogu da obezbede sebi, bar najosnovnije.

I dok dnevno umire po 50 ljudi zbog komplikacija izazvanih koronavirusom, Vođa sprema izbore. Obećava penzionerima novčanu pomoć uprkos finansijskim problemima koje ima država. Pretpostavljam da će taj novac, kao i ovaj koji se deli do kraja godine, nabaviti uz pomoć novih kredita.

Koliko nam je važan internet

Verujem da se sećate onih prvih godina interneta kod nas. Mučila nas je dial up veza. Bilo nam je još gore ukoliko bismo imali telefonskog dvojnika. Ili se taj „dvojnik“ ljutio na nas jer je telefon satima zauzet, ili bismo mi bili ljuti što taj dvojnik ne zna pravilno da spusti slušalicu, pa zbog njega ne možemo da zavirimo na prvu i omiljenu društvenu mrežu My Space.

Četovali smo na Krstarici ili na Serbian Cafeu. To je bilo i vreme prvog blog servisa na ovim prostorima- myblog.hr. Pojavili su se i forumi, RTS forum i forum B92. Tada nam je internet služio za zabavu.

Mnogo je godina prošlo i vremena su se promenila. Danas smo zatrpani ogromnom količinom informacija koje dobijamo na internetu. Ni blogeri, a ni forumaši nisu kao što su nekad bili. Danas puno ljudi kanališe svoj bes na svim društvenim mrežama.

Na društvenim mrežama možemo upoznati različite ljude. Neki od njih postaju nam poznanici, a neretko se tako i sklapaju prijateljstva koja se potvrđuju kafom uživo. Na netu možemo naći i srodnu dušu. Poznajem one koji su učvrstili svoju vezu, a zatim je krunisali brakom, a sve je počelo razmenom porukica na nekom forumu, ili na Fejsu.

Sa druge strane, internet nam donosi i nevolje. Sem verbalnih svađa sa neistomišljenicima ili sa nekima koje smo prihvatili kao „prijatelje“ na Fejsu, zahvaljujući Guglu možemo postati i hipohondori, ali možemo i naškoditi svom zdravlju.

Kada nas nešto zaboli, prvo „kopamo“ po netu sa željom da saznamo zašto osećamo bol. Nalazimo sebe u brojnim dijagnozama, koje nam samo nanose štetu. Prvenstveno nanosimo štetu svom mentalnom zdravlju, ali i fizičkom ako ne odemo na vreme kod lekara, jer smo eto baš na Guglu otkrili prirodni lek koji će nas izlečiti.

Živimo u vremenu kada u celom svetu vlada pandemija SARS-a 2-COVID 19 virusa. Brojni su sajtovi na kojima možemo da pročitamo tekstove domaćih i svetskih epidemiologa, virusologa, lekara, ali i naučnika. Možemo da pogledamo i šta ljudi koji negiraju koronu i imaju otpor prema vakcinama, govore i misle. Ti ljudi su nazvani antivakseri i oni postoje u celom svetu.

Loša strana pravih informacija donosi strah i anksioznost, loša strana netačnih informacija budi u ljudima sumnju i preispitivanja.