Zoran Popnovakov, drugi put gost ovog bloga

Pre dve godine, nekako u ovo vreme, prvi put sam razgovarala sa Zoranom Popnovakovim. Pričali smo o internet portalu Dotkom Nepolitikin Zabavnik čiji je on urednik. Pričali smo o blogovima, blogerima, poštarima.. Povod za ovaj današnji intervju su rođendan portala i Fejsbuk stranica Otvoreni prelom duše. Povod za intervju je i nedavni štrajk zaposlenih u JP Pošta Srbije.

Rođendan

Pre  neki dan je bio rođendan tvog portala- 1500 dana. Za one koji nisu o tome čitali na samom portalu, opiši nam tu rođendansku žurku.

Pre svega, hvala na pozivu na ovaj intervju.

Znači mi kad neko primeti moje (naše) napore da bar malo doprinesemo popularizaciji kulture u sveopštoj nekulturi na ovim prostorima. Žurka je prošla odlično. Vrlo sam zadovoljan odzivom ljudi uprkos neverovatnoj konkurenciji te večeri u Novom Sadu jer su na još tri lokacije održavani slični koncerti sa još većim imenima naše muzičke scene. Ovaj put smo se odlučili da line-up bude šaren i poprilično alternativan (svirali su novosadski bendovi Metadron, Odvojena Stvarnost i Inside Out i ovim putem im se još jednom zahvaljujem jer su to učinili potpuno besplatno), a za neku sledeću manifestaciju imam ideju da angažujemo bendove koji neguju malo više „mainstream“ zvuk jer čitaoci Dotkoma nisu samo „alternativci“ već su kao i naš sadržaj poprilično „šareni“. I ne smem zaboraviti da se još jednom zahvalim ljudima iz „Soulpeddlera“ koji su nam prostor, resurse i ozvučenje ustupili bez ikakve nadoknade.

SD: Zorane, sa ove vremenske distance kako gledaš na prve dane portala?

U prvim danima portal je ličio na blog, nije imao jasnu koncepciju niti plan u šta bi mogao da se razvije. To je trajalo sigurno šest-sedam meseci kada nam se pridružio Milan Jovanović koji nam je pomogao da sajt dobije novi, savremeniji i funkcionalniji izgled i svojim savetima učinio da postanemo dostupniji čitaocima. Naučio nas je nekim SEO trikovima i stvarima koje su potrebne za održavanje sajta. On je otišao svojim putem zbog preseljenja, novog posla i gomile obaveza, ali odgovorno tvrdim da nije bilo njega nikad ne bismo prerasli u ozbiljan portal kakvim nas, bez lažne skromnosti, danas smatraju.

SD: Da li u budućnosti ti i tvoji saradnici planirate nov dizajn portala?

Iskreno, nismo razmišljali o prevelikim promenama. Možda malo kozmetičkih, osvežavajućih stvari kao što je promena wordpress teme, ali to nam trenutno nije primarno. Važno nam je bilo da otklonimo neke greške koje su se pojavljivale u poslednje vreme uslovljene nekim programerskim propustima, ali smo i to ispravili zahvaljujući nekim veštinama koje smo Aleksa i ja pod stare dane naučili.

SD: Dotkom portal ima stalne saradnike. Da li ima mesta i za nove ili to ne planirate?

Mi stalno stremimo novim saradnicima i poziv je uvek otvoren za sve koji imaju zrnce talenta, entuzijazma i vremena da napišu kakvu kratku priču, recenziju, prikaz koncerta ili jednostavno žele da im Dotkom pomogne da promovišu svoj blog ili sajt, jer za četiri godine postojanja , postali smo neka vrsta „brenda“. Možda ovo zvuči pretenciozno i kao hvalisanje, ali jeste istina, jer statistika kaže da imamo mesečno izmedju 20 i 25 hiljada pregleda, što, po mom mišljenju, uopšte nije malo za dva poštara koji se amaterski bave novinarskim i blogerskim poslom. Broj saradnika varira od 5-10 i to je neka konstanta. Neki dolaze, neki odlaze, ali nikom nismo „dupetom zatvorili vrata Dotkoma“.

SD: Na sajtu postoje reklame-baneri. Može li onda sajt-portal da plaća sam sebe, ili su host i domen ipak skuplji?

Mogu reći da smo na pozitivnoj nuli. Po koja donacija nam pomaže da platimo hosting i da ne moramo platimo svaku turu pića prilikom intervjua koje radimo strogo iz svog privatnog džepa.

Otvoreni prelom duše

SD: Fejsbuk grupa Dotkom portala zove se “Otvoreni prelom duše”. Kako bi definisao ovaj naziv? Kada se i zašto duša lomi?

To je i naziv jedne naše rubrike u kojima se nalaze kratke priče iz života. Ime joj je dao ko-urednik Aleksandar Tepić misleći na svakodnevne trzavice i ova „smutna vremena“ kada duša prečesto biva slomljena na razne načine.

SD: Da li su članovi grupe samo blogeri i još neafirmisani pisci ili ima i članova koji samo čitaju te priče iz života?

Ima i jednih i drugih, što je sasvim normalno. Cilj nam je da privučemo što više blogera koji pišu priče takvog sadržaja.

SD: Da li možeš da izdvojiš nekog autora koji ostavlja svoje tekstove u grupi, tj koga bi preporučio čitaocima?

Svakako moram da pomenem našu drugaricu Radojku Reu Sartori iz Zemuna koja iza sebe ima nekoliko desetina izdatih knjiga (istina samo dve-tri za naše izdavače, ostale na Amazonu i sličnim servisima) i čiji se skoro kompletan opus može podvesti pod „otvoreni prelom duše“.

Takođe moram pomenuti još tri dame koje su prilično aktivne u grupi sa svojim tekstovim, a to su Danica Jakšić, Snežana Medan i Anđela Vukčević. Tu je i moj brat Goran koji često postavlja tekstove sa svog bloga Đoletov kutak  koji ima aposlutno drugačiju koncepciju od našeg, ali ga preporučujem svima koji vole Vojvodinu i njene ljude, običaje i posebnosti...

Otvoreno o svemu

SD: Priče o politici čitamo na nekim blogovima, net portalima i net forumima. Nerado gostima koji nisu političari postavljam pitanja o politici. Ipak..mislim da nedavni štrajk zaposlenih u JP Pošta Srbije ne spada u domen politike, već je izazvan lošom ekonomskom situacijom zaposlenih. Da li grešim ili..

Apsolutno nema veze sa politikom. Obustava rada je samo logičan sled okolnosti. Godinama radnike „Pošte“ lažu, obmanjuju, ucenjuju i pre svega nedovoljno plaćaju za svoj težak i odgovoran rad. Čak ne mislim da je loša ekonomska situacija zaposlenih bila glavni povod za obustavu (namerno ne kažem štrajk) već ponašanje poslovodstva i Vlade Srbije koji su početkom aprila, kada je prethodna obustava sporazumno prekinuta, obećali da će naći model kako da rešimo goruće probleme u našoj firmi. Njihovo ignorisanje naših poziva i bahato ponašanje uslovilo je ponovnu reakciju zaposlenih koja je i za mene bila iznenađujuća jer nisam očekivao ovakvu složnost i odlučnost, barem na početku obustave.

SD: Kako su reagovali korisnici poštanskih usluga dok je trajao štrajk?

Očekivano. Bilo je i onih koji su nas psovali, žalili se, gledali samo svoje interese, ali bilo je i onih koji su iskazivali razumevanje za naše postupke, pokazivali empatiju ( za koju sam mislio da je izumrla na ovim prostorima) i direktno nas podržavali.

SD: Zorane, po tvom mišljenju, da li je štrajk uspeo?

Delimično. Nešto smo dobili, ali je dug put do prevazilaženja problema u tako velikoj firmi kao što je „Pošta“. Osim povećanja plata dobili smo još neke benefite – prebrojali smo se i tačno znamo kome smemo „okrenuti leđa“, sada znamo da su reprezentativni sindikati korumpirani i nisu na strani radnika, a i čini mi se da smo shvatili da je moguće odupreti se samovolji i šikaniranju pojedinih nadređenih.

SD: Vraćamo se ponovo na tvoj drugi posao.-hobi, portal. Zašto je u poslednje vreme na portalu više intervjua sa muzičarima i recenzija pojedinih muzičkih albuma a manje nekih drugih stvari? 

Nemam pravi odgovor. Naišao je takav period, bilo je toga i ranije.

Možda je razlog za to što mi za pisanje recenzija i pripremu intervjua treba manje vremena i inspiracije nego za pisanje „poštanske“ ili neke druge priče. Ili što su saradnici malo zakazali, haha. Ponekad imam i previše aktuelnih informacija vezanih za muzička dešavanja i previše molbi za reklamiranje pojedinih koncerata ili albuma, a meni je žao da „ispalim“ ljude koji imaju poverenja u mene (nas).

Prošli put smo u ovom delu intervjua pričali o tvojoj porodici i nije bilo mnogo onih “ trik pitanja” koja se dopadaju mojim gostima..pa da krenem-otvoreno o svemu 🙂

SD: Zamisli da si uhvatio zlatnu ribicu i ona treba da ti ispuni tri želje. Da li je vraćaš u reku jer želje se tako ne ispunjavaju ili u sebi zamisliš tri želje i čekaš da vidiš da li će se one ostvariti?

Uf, ja sam „neverni Toma“ i matori cinik pa nešto ne verujem u zlatne ribice. Malo toga u životu sam dobio pukom srećom, uglavnom sam za sve morao da dobrano podmetnem leđa.

SD: Zorane, na Fejsbuku, u onom delu opiši sebe, stoji: “ Kontraš, autonomaš, ateista, antifašista, roker, prijatelj fudbala, poštar, sin, brat, suprug, otac “ Kome voliš da kontriraš i zašto?

To je deo mog karaktera i nije od juče. Još u detinjstvu sam ostajao na sredini kada smo se delili na „zvezdaše“ i „partizanovce“, a ja navijao za Vošu. Još u tinejdžerskom dobu sam štrčao zbog svoje duge kose i alternativnog muzičkog ukusa, a i moja politička i religijska uverenja nisu baš popularna na ovim prostorima, pa me mnogi optužuju da ja to sve namerno radim, samo da bih bio kontraš. Možda ima i malo istine u svemu tome, ali ja sve što radim, radim uglavnom iz srca i retko sagledavam krajnje posledice pa mi se to često obija o glavu. S druge strane, teško je pobeći od samog sebe, zar ne ?

SD: Da nisi rođen u 20 veku na ovim prostorima i da možeš da menjaš, da li bi promenio i godinu rođenja i mesto rođenja ili je ovako sve potaman, onako kako treba?

Uvek sam govorio da mi je žao što nisam rođen petnaestak godina ranije. Voleo bih da sam doživeo rađanje rokenrola, Radio Luksemburg i prve singlice, na pravi način osetio „zlatne sedamdesete“ za koje mislim da su verovatno, najbolje godine u istoriji čovečanstva. I još nešto, imam neverovatno veliku želju za pronalaskom vremenske mašine koja bi mogla da me vrati u neke periode ljudske istorije iz prostog razloga da saznam šta se zaista desilo u određenim vremenima, situacijama, događajima jer sam mišljenja da i pored brojnih istorijskih dokumenata i dokaza mi ne znamo šta se stvarno dešavalo kroz sve ove godine, vekove i milenijume koliko čovečanstvo postoji. Ne volim istoriju jer mislim da je sačinjena od poluistina i polulaži i da je svako koristi kako njemu odgovara.

SD: Putovanje vozom ili putovanje avionom, i zašto?

Putovanje vozom jer zna biti opuštajuče i kul, mada naši vozovi i pruge uglavnom deluju drugačije. Avionom se nikad nisam vozio, a imam želju. Možda mi se jednom i ostvari.

SD: Pas ili mačka i zašto 🙂

Obožavam pse. Malo neobičan odgovor za jednog poštara, ali zaista ih volim. A i oni mene što sam i opisao u priči „Poštar kojeg psi vole“. Rekao sam u jednom intervjuu ranije da mi je želja da volontiram u azilu za pse, ali zaista nemam vremena za to. Mačke ne mrzim, samo mi nisu omiljene kao psi. Generalno, volim životinje i što ih više upoznajem, sve manje volim ljude. Znam da zvuči kao floskula, ali je tako.

SD: Na profilu piše da si roker. Koje grupe slušaš, domaće, strane ili pomešano?

Dok nisam krenuo sa Dotkomom, gotovo da nisam slušao domaću muziku. Tek pokoji bend mi je privlačio pažnju. Sada, pošto često idem na koncerte i podržavam lokalnu scenu upoznao sam se radom mnogih domaćih grupa i prijatno sam iznenađen kvalitetom istih. -Odgovorno tvrdim da bendovi kao što su Rain Delay, Lednik, Tentacle Wizard, Reflection, Quasarborn i još neki imaju potencijal i za svetsku muzičku scenu. Najveći problem naših bendova je nedostatak medija (mislim na mainstream medije) koji se bave rokenrolom i olako shvatanje bavljenja muzikom kao hobijem. Da bi grupa uspela da izađe iz anonimnosti potrebno je nekoliko stvari – talenat, malo sreća, podrška, ali i mnogo, mnogo rada, svirki i pređenih kilometara) Inače sam svaštar i slušam i klasičan rok i bluz, i hevi metal, ali i pank i hardkor. Ipak, kako postajem stariji dosta se okrećem džezu što neki moji prijatelji koji su muzički obrazovaniji od mene nazivaju – evolucijom.

Da li na slavljima kada puste neki narodnjak počneš da pevaš ili izađeš iz te prostorije jer si roker i nerviraju te narodnjaci? 

Retko ko mi veruje da ja imam fizički problem kada moram više od 5 minuta da slušam turbo folk, autotune i slične „bedastoće“ 😊. Počnu da mi se koče vratne žile od nervoze. Stare narodnjake ne volim, ali me ne nerviraju, jer imaju neki nivo, a povremeno rado poslušam tamburaše (uglavnom, u društvu), ali to pripisujem genetskom kodu jer nemam rodbine van Vojvodine, a jedan moj rođak koji se bavio istorijom naše familije je došao do saznanja da su Popnovakovi na ovim ravničarskim prostorima već više od 200 godina, a pronašao je da smo se doselili iz okoline Lazarevca.

SD: Koju knjigu čitaš ovih dana i koje pisce preporučuješ čitaocima mog bloga?

Baš sam se neki dan žalio supruzi kako sam zapostavio čitanje zbog brojnih drugih obaveza, ali sam uveren da će nastupajuća zima to promeniti. Ipak, u poslednje vreme sam pročitao neke dobre knjige. Poslednja koju sam završio pre neki dan je „Priče s one strane“, zbirka kratkih priča Uroša Petrovića, a pre nje roman „Iver“ Ota Oltvanjija. Preporučujem i akcioni triler mog prijatelja Neša Popovića   Drugo carstvo.

Inače, moji omiljeni pisci koji me prate kroz ceo život su Milan Kundera, Borislav Pekić i Stiven King i mislim da sam pročitao sve njihove knjige koje su mi došle pod ruke.

SD: Zamisli situaciju da ti neka TV kuća nudi milion evra samo da uđeš u neki reality show.

Apsolutni sam protivnik takvog „pranja mozga“ i ne mogu da razumem zašto ljudi to gledaju. S druge strane motivi onih koji u njima učestvuju su mi potpuno jasni i ako bih bio potpuno iskren, bio bih potpuno lud kada bih odbio milion evra za učešće u realitiju. Za te pare bih izdržao i gore stvari 😊.

Da li bi ušao zbog novca ili bi ponudu odbio?

Upravo sam rekao, ušao bih zbog novca, ali bi ponuda morala biti prilično nepristojna. Možda i preterujem, možda bi se „prodao“ i za manje pare. Ali, te pare bi morale biti tolike da bih njima mogao da rešim egzistenciju ili neki veliki problem. Za siću ne bih pogazio principe.

I na samom kraju, želim i tebi, tvojoj porodici i tvojim saradnicima na Dotkom portalu dobro zdravlje u 2020.godini…Sve ostalo dolazi samo.. –

Hvala tebi što si me pozvala na razgovor i hvala ti na lepim željama. Uzvraćam ti istom merom i izražavam želju da ćemo sarađivati kao i do sada, pa i češće i više… Svako dobro i srećna ti Nova 2020. godina!